NEWS - Lana Čmajčanin - visual artist

Ja Često Sanjam Revoluciju

25.12.2017 u 18:00 - 19:00 
Kulturni centar GRAD
Belgrade, Serbia

Izvode: Jelena Ilić, Tamara Krcunović, Ivana Nikolić, Ana Ćurčin, Olga Dimitrijević 
Video: Lana Čmajčanin
Muzika: Ana Ćurčin
Produkcija: Olivera Kecojević
Autorka: Olga Dimitrijević
Asistent autorke: Filip Perić

Hvala: Miroljub Vladić, Vladimir Lepušina, Jelena Petrović, Bojana Lazić, ekipa kulturnog centra Grad, ekipa društvenog centra Oktobar, Dragana Jovović, Vladimir Pejković, Maja Mirković 

Istoimena slika čuvenog francuskog umetnika Ežena Delakroa je posvećena julskoj revoluciji, praktično prvoj modernoj revoluciji u čijem fokusu jeste alegorijska ženska figura Slobode. Mimo specifičnog društveno političkog konteksta potonjeg francuskog društva i stilskih odrednica, može se reći da je o reč o angažovanom umetničkom delu koje ideju revolucije prepušta borkinji, dakle, ženi, što dovoljno govori načinu na koji je umetnik percipirao savremeno društvo, te ulogu žene u njemu. 

Ova slika je dvostruko progresivna za svoje vreme kako zbog toga što reprezentuje radikalne političke ideje, tako zbog toga što iste ispoljava kroz poluobnaženo žensko telo koje remeti ustaljeni (patrijarhalni) poredak. Međutim, ono što istu čini aktuelnom i u savremenom trenutku, posebno na lokalnoj, ali i na globalnoj razini, jeste činjenica da uprkos istorijskim dometima i doprinosima žena različitim revolucijama (preko Oktobarske, NOB u Jugoslaviji, Ženske obrambene jedinice (YPJ) u Sirijskom Kurdistanu, itd.) borba nije gotova. 

Stopa nasilja, socijalni i ekonomski status, pitanje neplaćenog rada samo su neki od problema sa kojima se žene na dnevnoj bazi susreću kroz sistemske oblike diskriminacije. Stoga aktivno prakticiranje bilo kog oblika društvenog angažmana ili udruživanja baziranog posebno na političkoj emancipaciji postaje imperativ. Ovde ideja ženske borbe transcendira ne samu u sferu često uvoštenog diskursa o ljudskim pravima, već pre u sferu konstantne društvene transformacije. 

Upravo na toj frekvenciji egzistira dramski opus Olge Dimtijević, široj javnosti prepoznatljiv kako po specifičnom melodramskom jeziku, tako i po fokusu na teme primarno ideološke i rodne emancipacije. Konstitutivni element njene poetike jeste popularna kultura iz koje crpi niz različitih referenci, dok struktura teksta mahom počiva na relaciji dramskog i muzičkog teatra. Iako se čini da je recept za izgradnju njenih narativa jednostavan budući da je osnova gotovo svakog od njih žensko-ženski odnos, autorka pažljivom izgradnjom svakog od karaktera prodire dublje u našu svakodnevicu što karakteriše njenu umetničku praksu kao društveno angažovanu. 

Dramski tekst Ja često sanjam revoluciju vodi nas primarno kroz zbir autorkinih promišljanja na temu revolucije odnosno imaginarijum u kome tri žene, svaka iz svoje (klasne) pozicije, istupaju osnaženo, solidarno i odgovorno u nepredvidivu budućnost. Mimo precizne psihologizacije karaktera, Olga Dimitrijević u fokus narativa stavlja dinamiku njihovih odnosa koja je bazirana na reaktuelizaciji samog koncepta revolucije u svetlu borbe za rodnu jednakost.  

Dodatni element koji će ovaj dramski tekst učiniti likovno napetim, te njegovo čitanje staviti u kontekst hibridne forme na relaciji žive instalacije, performansa ili hepeninga, jeste video rad A Change is Gonna come umetnice Lane Čmajčanin. U pitanju je krajnje sveden video zapis pučine, međutim, to nije uobičajen morski pejzaž koji podriva meditaciju ili smiraj. Suočavamo se sa slikom nemirnog mora, evidentno snimljenom iz plovila u pokretu što automatski priziva osećaj straha i neizvesnosti. Budući da je savremeni trenutak u celosti obojen migrantskim pitanjem takva asocijacija se neminovno javlja, te ovaj prizor postaje alegorije savremenosti odnosno slika ispunjena vrlo konkretnim društveno političkim implikacijama. 

U tom smislu ovaj video rad u odnosu na sam tekst Olge Dimitrijević postaje savršena potka za dalje kontempliranje toga šta revolucija može biti. U oba slučaja fokus je ideja radikalne promene koja je često neizvesna, bolna i opasna. Da li često sanjamo revoluciju ili tvrdimo da će se promena dogoditi su bez sumnje dva ambivalentna iskaza. Dok sa jedne strane refelektuju pozitivistički odnos prema društvu ispunjen optimizmom i istrajnošću, sa druge strane su ispunjeni setom, neizvesnošću, možda čak i skepsom da li je odgovornije, ispravnije, solidarnije društvo uopšte moguće. 

Ovde je bitno napomenuti da pored aktivne dramaturške prakse, Olga Dimitrijević već neko vreme realizuje autorske projekte koji se odmiču od tradicionalih pozorišnih formi te im se može pripisati atribut multimedijalnosti. Simbioza pokretnih slika, muzike i teksta, kroz rad sa glumcima, muzičarima, vizuelnim umetnicima ili drugim dramaturzima, čini da se svaki njen sledeći autorski projekat poigrava kako sa različitim formatima izvođenja kroz naraciju i mizanscen, tako i sa likovnim i auditivnim elementima (kao što je koautorski projekat sa Majom Pelević Sloboda je najskuplja kapitalistička reč). 

Pri iznošenju ove teze treba imati u vidu da svaka od tih kolaboracija jeste posledica dijaloga koji se tiče konstantnog promišljanja značenja i značaja ideologije odnosno mnogostrukih ideoloških implikacija u širem društvenom kontekstu. Činjenica da je mahom sarađivala sa ženama, dovoljno govori o solidarnim i kontinuiranim naporima autorke da se sporni društveni mehanizmi problematizuju i potencijalno dekonstruišu  kroz preciznu i kritičku proliferaciju iz ženske perspektive. 

S tim u vezi, istorijski primeri političkog udruživanja i delovanja žena predstavljaju okosnicu ovog, ali i drugih projekta Olge Dimtrijević (poput predstave Crvena ljubav ili teksta Moja ti). Stanovište da žena nije niti sme biti pasivizirani politički subjekat predstavlja srž njene profesionale i životne prakse, dok njene misli o kontinuiranoj političkoj emancipaciji i tranformaciji svoje uporište svakako nalaze u okvirima levog političkog spektra.

Autorskim projektom Ja često sanjam revoluciju Olga Dimitrijević odlazi korak dalje u društveno-političkoj artikulaciji tim pre što kreće od vlastitog sveta snova ophrvanog klasnim razlikama, tranzicijom, migracijama, radničkim pitanjima, istorijskim revizionizmom i tako dalje. Autorka ostaje dosledna poznatoj feminističkoj maksimi da lično jeste političko, te na dva paralelna fronta kroz unutrašnji monolog i dijalog tri heroine, artikuliše kako svoje najintimnije frustracije, nadanja i strepnje, tako i važna pitanja koja se tiču društvene uloge žene i njene emancipacije kroz revolucionarnu borbu. 

Vladimir Bjeličić,
istoričar umetnosti 

Projekat podržali: Ministarstvo kulture Republike Srbije i Kulturni centar Grad